Srijeda veče i ja se sa svojih 30 procenata ostalog stresa vučem umorna kući. Napokon je sve završeno, ispiti dati, profesori pozdravljeni i preda mnom nedjelju dana zasluženog odmora. Na putu do kuće po glavi mi se vrzmaju misli kako na najbolji način iskoristiti te dane.
Na pamet mi pada Ana, ali ona je van grada. Sjetila sam se Ivana, ali on će vjerovatno biti sa djevojkom. Ko god da mi se provukao kroz planove, već je bio na nekim drugim stranama. Prolazeći centrom grada uhvatila me smorenost da neću ništa uopšte ni isplanirati.
Negdje oko devet sati stigla mi je poruka. ,, Opet neke Ideine promocije tri u jedan šampona” nezainteresovano pomislih.
Ipak, bila je to Slađa i pitanje ,, Šta radiš ovih dana, da li bi išla u Budvu?” Samo sam se nasmijala. Prilike nekad zaista same dođu, samo ako ih sačekaš (iako ni ne znaš da ih čekaš).
Prihvatila sam i odmah se zaljubila u program koji mi je proslijedila. Osam dana u Bečićima i internacionalni trening. Ima li šta ljepše? Biti na pragu svoje kuće, a sa ljudima sa drugih krajeva Evrope, upoznati i njih i njihove kulture.
Bila sam jako uzbuđena.
Par dana kasnije, (zanemarujući činjenicu da sam do stanice za sobom vukla kofer dva put teži od mene same), ostatak puta do Budve prošao je prijatno i fino. Odmah na početku srela sam Emira i upoznala novo lice, buduću cimerku Jelenu. U hotel smo stigli negdje oko sedam uveče, što je značilo raspakovati se pa na večeru!
Sljedeće jutro trening je počeo rano. U devet ujutro svi smo se okupili u hotelskoj sali, učesnici osam zemalja: Srbije, Bosne i Hercegovine, Makedonije, Mađaske, Italije, Turske, Portugala i nas iz Crne Gore.
Naravno, uslijedile su igrice i enerdžajzeri kako bi se bolje upoznali. Taj dan bio je jedan od meni napornijih jer je bio rezervisan za teorijske stvari. Kada je to prošlo, udarili smo po kreativnosti, predstavljali svoje organizacije, pravili interkulturalne večeri, čak napravili i veče talenata.
Ništa nam nije promaklo, ni Dan zaljubljenih, ni upoznavanje stranaca sa Budvom, ni upoznavanje budvanskih organizacija.
Nijesmo ispustili nijedan sunčani sat, iako ih nije bilo previse svaki smo iskoristili za šetnje, kuliranje na plaži, ispijanje kafe uz muziku na terasi hotela.
Ipak, sa druge strane nijesmo ispustili ni vrijeme za rad, za učenje i unaprijeđivanje praktičnih znanja zbog čega smo i bili tu. Sve smo shvatili ozbiljno, a kada bi se napokon working day završio, bilo je još slađe odmoriti se na bazenu ili u sauni hotela.
Za sve te stvari, od predavanja na seminaru, preko rješavanja nekih tehničkih poteškoća, pa sve do smišljanja raznih prankova pomagala nam je Sanja. Cijelo vrijeme trajanja seminara trajala je igra secret friend pa pored nekih novih i zaista kvalitetnih prijatelja koje smo svi stekli, svako od nas je imao i tog nekog, tajnog, koji je vrijebao sa poklonima i pismima.
Par mjeseci kasnije, dok se u CAZAS-u već uveliko pripremaju neki novi programi i aktivnosti, ne mogu a da ne prelistam slike sa ovog seminara i prisjetim se svih zaista sjajnih momenta proživljenih tamo.
Svako od nas je bio drugačiji, prvenstveno zbog toga što nam se i sami jezici i kulture razlikuju, a onda konkretno svojom pojavom, energijom, ponašanjem i razmišljanjem. Svako je makar na mene ostavio neki drugačiji pečat, a neki momenti sa sigurnošću tvrdim i doživotno pamćenje.
Autorka: Anđela Matanović
